Ja sam Anna.
Volim i zivim sadasnjost , cesto sanjam buducnost i vec dugi niz godina unazad imam strasnu aferu sa slovima,recima i mislima. Imam veliki osmeh , nedostatak straha i opreznosti, bezbroj gresaka i pogresnih skretanja. Retko ocajavam. Nema tu niceg neobicnog. Ja sam jedna obicna Beogradjanka.
Neophodno je da napomenem da je tih godina SMISAO bila potpuno nova rec u mom dzepnom recniku.Pocela sam da nacinjem tridesete i nisam imala pojma cemu muskarci ustvari sluze.Mislim , cemu pametnom sluze...ovo drugo sam znala...
Razlozi za takav nacin zivota bili su avanturisticki, dogadjaji inerticni; dozivljaji potpuno svemirski a ishodi krajnje nerealni.Smisao je bio nepotreban.Mnogi koje sam tada znala zeleli su da zive moj zivot,mozda bi malo njih prezivelo...ipak ,na kraju sam ja svoj, zamenila za njihov i napokon nasla smisao.
Dobro...ako moram da budem iskrena, samo to jos nisam probala,pa rekoh sebi, mozda bude zabavno.
A onda, jednog obicnog cetvrtka, mrtva umorna, nosena nekakvim cudnim vibracijama,zeleci da se jos jedan dan napokon zavrsi ne bih li otresla sa sebe treperenje kao pred eksploziju; natovarena obavezama, odgovornostima,planovima, rokovima,jurnjavom za novcem ;sumorna,zabrinuta, umorna i ruzna prvi put sam videla Njega.
Nedelja je bila pri kraju, nekakva dosadna prehlada na pocetku ...a ulice su bile prljave i mokre od ostataka snega koji se u mom Beogradu uvek prerano pretvara u blato i ubija zelju za skitnjom i ostavlja soluciju sedenja kod kuce, sto je za moj temperament ravno samoubistvu.Govorio je malo, premalo za moj ukus.Tiho se kretao,odmereno birao stavove koje ce zastupati glasno,imao onaj dugacak pogled, znate onaj sto traje i uvek vas natera da prvi pogledate u stranu.Ne zainteresovan za okolinu,pomalo melanholican, nije bio moj tip. Uprkos tome, nekako je znao da zivim u paralelnom svetu.Da jurim sopstveni rep,bolujem od decijih bolesti, volim slavu i tudju i svoju ,puno trosim i puno ne slusam nikog.
-Koliko ti jos treba da budes srecna? -pitao me je jedne veceri, godinu dana kasnije.Potpuno neocekivano,naglo menjajuci temu.
-Kako mislis ,koliko?- becila sam se ironicno. .Cega koliko,sta koliko, pa srecna sam...
-Kako li izgledas kada si nesrecna...-rekao je sebi u bradu,sa podsmehom,kao da trpi licni neuspeh.Naravno,istog casa u mom referentnom sistemu :-),izgubio je 1000 poena i pretilo mu je ozbiljno izbacivanje iz istog , zauvek.Te noci sama sam se preispitivala bez cega bih mogla u zivotu.Sta bih mogla da izuzmem a da budem zadovoljna.Cega bih mogla da se odreknem?Resih da se prepustim snu, jer se ozbiljno zamorih da resim taj rebus, a dodjoh do zakljucka da ...ako mi se bilo sta pomeri samo za mikromilimetar ili nestane,moj zivot bi izgubio svaku vrednost.
Spletom cudnih okolnosti ,24h od tog dogadjaja, izgubih sve.Nisam imala vremena cak ni da biram cega cu se odreci .Visa sila. Neka visa sila je resila da za sekund postanem najnesrecnije bice na planeti...ili da napokon upoznam srecu.
" Manje je uvek vise " -rekao mi je davno ,jedan stari slikar u Parizu,posle dvadesetak casa apsenta,dok je pokusavao da napravi moju bistu od nekakve smrdljive gline.Rekli su mi da je najbolji, poverovah im, mada je rezultat njegovog rada bio Nesto sto je jako malo licilo na mene.Praveci se da se razumem u umetnost, rekla sam da je divno. A on je,praveci se da ne vidi da sam ocajna i besna ,rekao da ce me deteljisanje i teznja za perfekcijom jednom sigurno odvesti daleko od srece. Mislila sam da je pijan.Ustvari bio je iskusan i mudar ,apsent i takvi kao ja mu nisu mogli nista.
Danas, cak i ne moram da kazem da sam srecna.Retko me i pitaju. Valjda se to ne moze sakriti. Ne mogu se sakriti ni prezivljena iskustva jer nadju svoje mesto negde duboko u nasim zenicama,cuce tamo sa tugama, cak i kada nam se oci smeju.Srecna sto sam ziva.Sto sam jos uvek ovde.Srecna sto me radoznalost nije ubila.Srecna sto sam shvatila da nista nije u mojim rukama. Srecna sto sam dobila sansu da uzivam ,spoznam zahvalnost,prepustim se...Srecna sam sto ne moram biti u pravu,biram da budem srecna.
Kada bih mogla da vratim ono vece...trenutak kad mi On iz brige postavlja ono pitanje o sreci i nesreci, jurnjavi i zanemarivanju ...promenila bih sopstveni odgovor.Rekla bih mu:
Nije vazno da mi poverujete koliko je lepa...vazno je da se slozimo da je spoljasnja lepota zaista stvar individualnog posmatranja .Ako smo se slozili, onda moramo uzeti u obzir i pojam ukusa i cinjenicu da o tome ne treba raspravljati.
A sada zamislite atraktivnost i to onu gospodsku,blagu...onu u koju morate gledati jer vas cini bolje raspolozenim i ustreptalim.Zaista ne preterujem kada kazem da vam nikada nije dosta i da uvek verijete da je se niste nagledali ili naslusali. Pomalo toksicna opijenost cak i kad cuti, moze vas dokrajciti obicnim osmehom, onim na pola zuba...i to usana koje sarmantno uglom pobegnu u stranu, za sekund...kao da nije mogla da sakrije da ste joj dragi, pa se postidela.
Zamislite harizmu kao da je nesto opipljivo i zivo,kao da ima sposobnost da vas vuce za rukav.Tako cete lakse shvatiti momenat kada ona ulazi u prostoriju , punu ljudi...i odjednom svi zacute.Kada sam bila mala, mislila sam da ona ima neku moc..jer je njena harizma imala duge ruke, ogromne pipke koja bi sve ljude oko sebe dodirom pretvarala u ledenice koje samo trepcu. Kasnije sam shvatila da njena lepota nije nikakva moc, naprotiv cesto se pretvarala u njenu slabu tacku, cinila je potpuno nemocnom.
Zene joj nisu bile prijatelji, barem ne iskreni.Muskarci su cesto zanemarivali sve druge sposobnosti, koje je imala jer,dovoljno ju je gledati kako spusta trepavice pre treptaja ili prekrsta noge...bilo bi previse da na sve to i govori.Kada sam odrasla shvatila sam da ima zena koje nisu svesne sopstvene zavodljivosti i da im je zato teret.Govorila je da je lepota prokletstvo i da je srecna sto je sestra i ja nismo nasledile od nje.Govorila je da je nemoguce ubediti ljude u bilo sta ako se sluze ocima...a vecina ostaje zaslepljena i samo od njihove sirine uma zavisi kako ce se ponasati.Ta nemilosrdna prepustenost tudjim misljenima , verovala je, bice nesto od cega smo spasene i sestra i ja...
Zaista,ne dobismo tu gracioznu lepotu.Dobismo onu normalnu,laku za odrzavanje i mozda uocljivu ali i pitku za navikavanje.Bavila se sa nama do najsitnijih detalja , pa prosto rasudjujemo i cisto mislimo, zahvalne smo. Od mode je napravila citavu filozofiju, pa to kod nas nikada nije bilo pitanje trenda nego Stila i kostimiranja prema raspolozenju.Pravila jasnu crtu izmedju privlacnog i vulgarnog i u recju i u slici. Ucila nas da same sebi mozemo biti najveci neprijatelji,onim sto mislimo, govorimo i radimo...drzala tezu da se borimo za sebe, ali ostanemo krotke i nezne.Nikada mi nije bila drugarica.Iako spolja moderna, nikada nije prelazila tu finu granicu koja je postavljena nasim rodjenjem.Pa i pored svega sto je njena spoljasnjost predstavljala, nikada od nje ne dobih savet o muskarcima.
Tako lepa, ostala je zena jednog coveka.
Posto sam njihovo dete, pouzdano znam da on nikada nije bio samo njen.Mozda jeste, nekada davno...Odrastajuci ,brzo shvatih ono o cemu nikada nije pricala. Dobih odgovore na pitanja o njenoj moci...o blistavosti koja zasenjuje, o muku koji izaziva kada se pojavi ili prodje pored vas ...o mesavini divljenja i postovanja ,skoro seksipilne stidljivosti u pokretu i dostojanstvene elegancije u hodu.Mozete reci da nije vas tip, ali kraljevsku lepotu joj ne mozete osporiti.Sacuvala je dusu , sva blaga su njena...i treba da budu,zar ne?
